Trougao tuge

Sinoć sam bila u bioskopu sa momkom. Dogovor je bio da se nađemo 15 minuta pre početka projekcije. Kao osoba koja svuda kasni, veoma mi je teško da negde stignem na vreme. Kada se to desi, moram priznati da je to uglavnom posledica srećno postavljenih zvezda. Tako sam sinoć uhvatila prevoz i stigla do ciljanog mesta za 10 minuta, što je po kiši, u gradu u kome postoje svega 3 velike ulice kojima se stanovnici voze, prava retkost. Dočekala me je poruka od dragog da on, koji svuda stiže prerano, kasni i da neće stići. Nisam se ljutila što kasni, već što nije kasnio kao sav pošten svet zbog gradskog prevoza, nego zato što je pokušavao više od pola sata da dobije taksi. Mrzim bahaćenje taksijem kada nije neophodno. Film se prikazivao sat vremena kasnije u bioskopu koji je bio na 10 minuta hoda udaljen od prvobitnog, pa sam se tako po olujnom vetru praćenim krupnim, ledenim, kišnim kapima uputila tamo, a on je stigao nekoliko minuta posle mene. Bili smo prinuđeni da sednemo u prvi (besni) kafić na koji smo naleteli, gde smo popili čist espreso, jer smo se bojali da za mleko nećemo imati dovoljno novca. I to sve zbog već pomenutog taksija.
Film koji smo gledali je Triangle of Sadness, dobitnik Zlatnog lava i o kome se trubi već neko vreme. Očekivala sam da mi se film neće dopasti i svakako ne bi bio moj izbor za gledanje kod kuće. Sastoji se iz 3 dela. Prva priča/deo ne znam zašto je uopšte pričana, jer nije ispričana. Druga priča je zapravo bila dobra i na momente sam se baš ismejala. Treća priča se dosta razvodnjila, iako je imala potencijala. Sve u svemu, moglo je to bolje, a moglo je to i gore.