And in the Darkness, Hearts Aglow 

Pre neki dan, dok sam išla preške do posla, a to je srećom svega 10 minuta, rezumirala sam svoj trenutni način života. To izgleda ovako: pijem, pušim, duvam, imam seks, gledam filmove na tv-u i drkam (ne na filmove sa tv-a, bar ne još uvek). Neke stavke su redovne, neke povremene, ali ukratko - živim životom muškarca prikazanim u nezavnisnim filmovima devedesetih. Čak sam jedno veče gledala Big Lebowski i smejala se. Kada sam ga prvi put gledala, a tome ima gotovo 10 godina, mislila sam da je The Dude mentol i ceo koncept takvog života me je užasavao.

A i bez ovoga, psihičko stanje mi je na klackalici. Poslednjih 7 dana sam bila, usudiću se da kažem, srećna. To su primetile i kolege sa posla. Jedan kolega mi je rekao da sam "puna života", drugi da blistam, a treći, dečko ometen u razvoju, da sam baš lepo raspoložena i zaključio da me sigurno tog dana niko nije naljutio. Moja glava je zaključila da bi mi 8 dana dobrog raspoloženja ipak bilo previše, tako da je raspoloženje tog 8. dana počelo da se kvari. Prvo sitnim nervozama, za koje sam naivno pomislila da su posledica ranog ustajanja. Uveče je kulminiralo u pravu histeriju. Posumnjala sam da se sprema mračni period u putu od prodavnice do stana, tog dana. Kada sad vratim film, tačno bih mogla da kažem trenutak kada je mrak nastupio. Doslovno oblak koji se nadvio nada mnom. Taj oblak je toliko jasan i gust, da bih moga nožem da ga isečem. Ova fraze su istrcane (oblak, gusto, nož...), ali ne znam kako bih drugačije opisala koliko su ti prelazi u raspoloženju jasni.

Danas je već treći dan. Sinoć sam legla da "dremnem" oko 9 i svesno nastavila da spavam do jutros. Opet sam ispala naivna, mislila sam da ću da pobegnem od lošeg dana. Ali nisam. Oko 5 sam se probudila i prirodno, nisam mogla više da spavam. Kako je bilo hladno, iako centralno grejanje radi u to doba, ostala sam u krevetu do 7. U nekom momentu sam se valjala u suzama i ridala. Mačak, jedan od dva koja žive sa mnom, je tad uskočio u krevet, mjaukao i mazio se, ne bi li me utešio. Pošto nisam prestajala da plačem, ujeo me je za vrat, a kako oni nikad nisu bili agresivni, shvatila sam da moram da se saberem, jer je i mačka ukapirala koliko ima sati.

Popila sam kafu, umesila hleb i stanje je malo mirnije, ali ne mogu reći da se osećam bolje. Napredak je što uopšte kucam ova slova. Kada je bila na snazi prethodna "mračna epizoda", danima sam se valjala po krevetu (a napomenuću da nisam ljubitelj izležavanja) i jedina aktivnost mi je bila odlazak na posao. Ne bih ovaj stav olako iznela javno, ali potajno mislim da je prepuštanje deprisiji jedan vid luksuza, koji, na sreću ili nesreću, sebi ne mogu da priuštim, jer osećam odgovornost prema drugim živim bićima kojima sam itekako potrebna. Ovde ne pričam samo o ljubimcima.

Kad smo kod stavova koje ne bih iznosila javno, spomenula bih da je novi album Weyes Blood, po čijem imenu sam nazvala ovaj tekst, precenjen. Pesma koja otvara album, It's Not Just Me, It's Everybody, je odlična, izašla je kao single sredinom septembra i što se mene tiče, mogla je komotno to i da ostane.