Report Blog Entry
Volela
bih da se nismo ni čuli (fiksnim) telefonom, da nisam ni spomenula taj film ili da
sam ti pričala o tome koliko mi se dopao i koliko me je rastužila priča o
prijateljstvu, da sam razmišljala da ne znam da li me je ikada rastužila
priča o prijateljstvu. Nisam imala te vrste prijateljstva ili možda
jesam, pa sam zaboravila.
Žao mi je što sam napravila scenu zbog nečega što mi u dubini, onoj za
koju mislim da sam prava ja, to nije smetalo. Nekad mi se čini da neke
stvari radim, jer mi se usadio u glavu da tako treba, a ne bih inače.
Društveni pritisak u meni, čak i kad me niko ne nadgleda, je veliki.
Volela bih da se oslobodim toga. Volela bih da sam se i ranije
oslobodila. Možda bi neke stvari bile drugačije, zabavnije, možda ne bih
sebe povredila u nekim situacijama koje više nisu ni bitne, ali mi tada
jesu bile.
Uspela sam da se zaustavim, da ne nastavim da pričam. Ima nešto što mi
je zabolo trn u oko, a toliko je mali, taj trn, da sam rekla sebi da ga
neću spominjati. A i morala sam da ćutim, osetila sam da će mi srce
iskočiti, da bih preterala ako ti kažem - to, da mi smeta taj tako mali
trn u odnosu na sve ostalo. I zašto moram sve da primetim? Zašto uvek
tražim neku grešku?
Znam da nije bilo namerno, ali mi i dalje grebe oko.
Ispašće sam.
Posle našeg razgovora sam ležala, čitala, završila knjigu, zaspala na
tačno 20 minuta. Glava me je mnogo bolela kada sam se probudila. Nisam
želela ništa da popijem kako bi bol prestao. Prijao mi je taj pravi fizički bol. Ubrzo me
je popustio.
Onda je sve što sam želela bila topla kafa. Kafa sa puno pene. Skuvala
sam jednu. I slušala American music club dok sam čitala reči pesama.
Nisam se nigde pronašla, možda u jednoj, kojoj sam zaboravila ime.
Zavidela sam tim ljudima što tuguju za nekim ljudima koji izlaze i ležu
kasno.
Skinula sam sve albume. Odslušala sam 3, možda i 4. Slušala sam ih
otkako sam došla u stan sa železničke stanice.
Pokušala sam da jedem. Tresla sam se od previše kafe i premalo hrane.
Osećala sam se slabo. Namerno sam uzela najmanje parče hleba, kupila sam
onaj sečeni. Nagurala sam ga u usta, na silu. Gledala sam se u ogledalo.
Tako sam mršava. Vide mi se rebra i kada ne odahnem vazduh i izvijem u
stranu. Delovala sam krho, kao da se svakog trenutna mogu slomiti.
Otišla sam na posao. To sam znala da moram. A kad se nešto mora, onda
mora, bez obzira da li želim.
Ujak mi je javio da mi je kupio dva mafina, koja će mi poslati po mami. Čokoladna. Ne najlepša na
svetu, ali su iz mog malog mesta. To me je rastužilo. Jedva čekam da ih
pojedem.
Comments
Displaying 0 of 0 comments ( View all | Add Comment )