Report Blog Entry
U mestu u kome sam odrasla, varošici u Banatu, zadržala sam se kratko. Iako je sve blizu za standarde grada,
nije toliko blizu kada se prebaciš na seosko računanje vremena.
Treba
dosta hoda od groblja do stana gde moj ujak živi, te sam za posetu
maminoj tetki imala svega 10 minuta, već je bilo vreme za voz. Rastužile
smo se i ona i
ja na rastanku. Dugo sam je grlila, poljubila u obraz i pomazila po
kosi. Ona je meni stegla ruku. Nije mogla ništa da mi kaže. Dementna je,
ima verovatno alchajmerovu bolest i uvek je velika šansa da je to
poslednji put da se vidimo.
Čudno mi je kako svaki put osećam da sam sa svojom varošicom
sve manje
povezana. Čudno mi je što i dalje znam sve putanje, mogla bih žmureći
da ih pređem, a opet su mi tako strane. Srela sam neke ljude, ne
poznajem ih, a sigurna sam da oduvek žive tu.
Razmišljala sam kako bi me bilo sramota da nekome pokažem to moje mesto
odakle
sam, da je baš to bilo mesto u kom sam provela većinu vremena prvih 19,
skoro 20, godina života i da je tu bio ceo moj svet. Ne znam šta bih
uopšte pokazala. Toliko je sve propalo da gotovo ništa nije ni ostalo. A
ono što je ostalo je toliko demolirano, da bi mi bilo teško da
rekonstruišem rečima i približim.
Prolazeći parkom uslikala sam spomenik žrtvama u ratu protiv fašista,
u žargonu poznat kao "zvezda", jer je u tom obliku sagrađen. To je bilo
glavno mesto sastajanja mnogih generacija. Mnoga leta sam provodila
sedeći sa društvom na tim kracima. Tu sam dočekala prvi put jutro,
videla kako izgleda zora i boju neba tik pred izlazak sunca. Pitam se da
li novijim generacijama išta znači i da li i oni sede leti na njemu kao
što smo radili mi i mnogi pre nas. Biće mi teško kada ga jednog dana
sruše. U pozadini se vidi ruinirani mlečni restoran "Morava", koji je na
spratu imao sobe, pa je imao status hotela. O njemu ne znam mnogo da
kažem, jer sećanje koja imam o njemu su jedna od mojih prvih.
Comments
Displaying 0 of 0 comments ( View all | Add Comment )