Badnje veče

Božićni praznici su mi uvek bili dragi. Nešto malo više sam Badnji dan, odnosno Badnje veče.

Za njega me vezuje oštra žuta slama, pijukanje ispod stola, traženje slatkiša, oraha i poklona.
Pomisao na Korinđanje mi i dalje budi nelagodu. Nikada nisam želela da idem sa ostalom decom, uvek sam ih samo dočekivala. Bila sam baš stidljiva.

Sad bi mi dobro došlo jedno. Nakupe se fini slatkiši, po koja voćka, a verovatno padne i koji dinar ili evro, jer je moderno doba.

U ovim danima mi, možda nešto intenzivnije nego ostalim, nedostaje što moja porodica nema više 3 člana. Pošto to stanje ne mogu da promenim, u ovim danima mi takođe naviru misli kako bih volela da imam novu porodicu sa (bar) 3 člana. Volela bih da rasprostrem slamu ispod stola kuće koju smatram domom i da čujem pijukanje. Volela bih da budem sigurna da će još nekome to sećanje biti jedno od najdražih.

Ove godine sam posle više od 10 godina otišla na paljenje badnjaka. Crkva koju sam odabrala, jer mi je bila najbliža, ima dosta kasni program. Rečeno mi je da će paljenje biti nakon večernje službe, tj. oko 17:30, ali se to zapravo desilo tek sat i po vremen kasnije. Svi prisutni su se smrzi, te je počeo da se širi talas nervoze, koji je pokvario osećaj mira i ljubavi.

Bila sam blizu vatre. Toliko blizu da sam se u par navrata uplašila da će me stići kazna što sam neverujuća, te da ću završiti poput kakve veštice.

Iz toga je ispala jedna ok sličica, koju prilažem ispod: